Srpska narodna muzika od srednjeg veka bila je pod velikim uticajem turske a manjim delom evropske muzike. U to vreme, truba se nije mogla čuti u srpskim mestima. Svadbe i druga veselja u srpskim varošima slavila su se uz gusle, bubnjeve, daire, frule i više su nalikovali turskim slavljima.
Prema jednom predanju, trubu je u Srbiju doneo jedan vojnik koji je učestvovao u Srpsko- Turskom ratu 1876 godine. Tako je, veruje se truba u Srbiju stigla u vojničkom koferu. Ipak, iako je tačno da je nakon Srpsko Turskog rata 1876. godine truba dobijala sve više na popularnosti, uklesana truba na nadgrobnom spomeniku svedoči da je trubača bilo u Srbiji i mnogo ranije.
Truba se verovatno zbog svoje glasnoće i mogućnosti da se zvuk trube širi nadaleko, veoma dopala srpskom narodu pa veoma brzo postaje popularan muzički instrument na svadbama i proslavama u srpskim selima. Trubači za svadbe postaju sve popularniji u srpskim varošicama.
Do Drugog svetskog rata u zapadnoj Srbiji nije bilo ni jednog sela u kome nije bilo trubača. Truba se viđala po svadbama, vašarima, proslavama, ispraćajima preuzimajući tako ulogu glavnog instrumenta za veselja.
Truba, zbog svoje glasnoće i mogućnosti da odsvira mnoga srpska kola i narodne pesme, postaje toliko omiljena da je narod smatra domaćim muzičkim instrumentom.
Zvuk trube u Srbiji je poziv na veselje i opšte je poznato da trubači stvaraju dobro raspoloženje na svakom veselju pa se i dan danas, po zvuku trube iz daleka mogu prepoznati srećni i veseli događaji.